Двадесет и пета опомена
за дугујући живот.
Већ – двадесет и пета!
Како се лудо окреће ова матора планета,
као заљубљена шипарица
блесава од среће.
Окрећи се ти само, стара,
окрећи, окрећи...
Што се тиче мене
– ја ћу само да зачепим уши,
па и послије стоте опомене,
бићу опет дужник равнодушни.
Али да платим
– не, никако!
Рађе
одлазим из овог гнијезда.
Хеј,
зауставите планету,
ја хоћу да изађем,
идем у вјечну скитњу између звијезда.