Дођи, о дођи! У преслаткој ноћи,
Скривен тамом од твога погледа,
Говорићу ти о вечитој моћи
Живота, и о срећи земних чеда,
Што могу смрт да плодношћу победе.
Говорићу ти, како нема сласти
Већих од сласти стварања – све беде
Не могу да је смање. Па ћу каз'ти
Како је дух божанствен у тој снази,
И да му тело тек достојно служи,
Плодно и само, – јер његови трази
Духу су врело... Затим: како кружи
Кроз васиону целу исто биће,
И како све се у њ стапа и слива,
И сви познамо његово откриће
У часу кад од двога једно бива.
И реч'ма пуним тајног, нејаснога,
И несвеснога – свест ћу ти занети.
Па ти, сакривен од погледа твога,
У име Вечног невиност узети.
