Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић | ВЕРА У НЕМОГУЋЕ



И не знам више
откуда снага
за незаборав заборављеног,
за речи уз кишу,
и прву јутарњу кафу,
за мирис липе,
у прозору јагорчевину,
све је на радост,
на живот створено,
није ово заблуда
остављена
у аманет
нама,
неразумнима,
истина је да игра луда
призива немогуће,
не стварам више речи
на поклон,
на дар,
на љубав,
оне су саме
себи сврха,
остављене,
невољене,
заборављене,
искупљене.
Треба ми нежност јутарњег
загрљаја,
осмех загонетни
и глава у облацима,
мало ниже спуштена,
да поврати ветар
што голица образ,
да остави сјај
у коси мирисној,
да порасте још педаљ
она топлина
руку спојених
око врата....
Да ли човек увек
тражи немогуће?


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта