Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић | ВЕРА У НЕМОГУЋЕ



И не знам више
откуда снага
за незаборав заборављеног,
за речи уз кишу,
и прву јутарњу кафу,
за мирис липе,
у прозору јагорчевину,
све је на радост,
на живот створено,
није ово заблуда
остављена
у аманет
нама,
неразумнима,
истина је да игра луда
призива немогуће,
не стварам више речи
на поклон,
на дар,
на љубав,
оне су саме
себи сврха,
остављене,
невољене,
заборављене,
искупљене.
Треба ми нежност јутарњег
загрљаја,
осмех загонетни
и глава у облацима,
мало ниже спуштена,
да поврати ветар
што голица образ,
да остави сјај
у коси мирисној,
да порасте још педаљ
она топлина
руку спојених
око врата....
Да ли човек увек
тражи немогуће?


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта