откуда снага
за незаборав заборављеног,
за речи уз кишу,
и прву јутарњу кафу,
за мирис липе,
у прозору јагорчевину,
све је на радост,
на живот створено,
није ово заблуда
остављена
у аманет
нама,
неразумнима,
истина је да игра луда
призива немогуће,
не стварам више речи
на поклон,
на дар,
на љубав,
оне су саме
себи сврха,
остављене,
невољене,
заборављене,
искупљене.
Треба ми нежност јутарњег
загрљаја,
осмех загонетни
и глава у облацима,
мало ниже спуштена,
да поврати ветар
што голица образ,
да остави сјај
у коси мирисној,
да порасте још педаљ
она топлина
руку спојених
око врата....
Да ли човек увек
тражи немогуће?
