Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић | ПРИЗНАЈ СЕБИ

Дајеш преосталог себе у бесцење
купцима без лица.
Не питаш шта кошта
да се вратиш на почетак
где све је изгубило смисао.
Мрзовољно дозвољаваш досади
да попуни празнине
тамо где љубав
рат је свој изгубила.
Нико ти не може обећати
невиност без граница,
поклонити снагу
кад бесмисао и празнина
царују у твојој крви.
Дневни ритуали постали су мора.......
Механички загрљаји,
механички покрети,
на тањиру сервирано ништа
и количина туге довљна за обилан оброк.....
Не постоји више граница
која те од бола дели...
Играчка плачка,
вртиш је, бацаш,
и тако у круг,
до нове море
што заледи крв....
Бацаш комад по комад себе
бесним псима,
што шене пред твојим ногама.
Устани,
праг бола заокружи,
са осмехом испрати бесмисао и досаду,
пожели им срећан пут.
Сакупи подеране успомене,
заклињање истине,
врати се вртлогу живота,
нови човек у кожи вредној љубави,
или падни једном заувек......



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des