а не смеш,
од среће да откинеш реч.
Сањаш,
а будан
гуташ тишину своје немоћи.
Летиш,
а чекаш тренутак
да љубав крила напуни ветром.
Желиш,
а недодир ти струји кроз вене.
Гледаш је,
ко савршенство
твог несавршеног света,
половину срца
заувек осталу у теби.
Да ли ћеш смоћи снаге,
песниче нежних рима
да јој песмом љубав изјавиш?
