Неко је тихо заплакао,
масом се просуо јецај.
Био је сасвим сив дан
и сиви људи
су као мрави ницали.
Свако је носио крст свој,
у оку,
на лицу,
плећа су се гибала
пред најездом
људских гавранова,
они кљују џигерицу неосетно,
нему ту ничег злослутног,
живот је диван параван,
зар не?
Мирише ископана земља,
хумка по мери,
људска величина је био,
кажу,
ово је његов нови дом.
Мирише тамјан,
телом лагано пролази дрхтај,
немоћ или страх кожу пробија.
Господе Боже,
опрости нам
што неосетљиви смо постали.
