Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић | ДАХ ПРОЛЕЋА



У студеном дану
мисао о теби доноси спокој,
разлива се топлина,
образи горе
из неких посве јасних разлога.
Није важно
што леди се дах на уснама,
знам,
ти ћеш га отопити,
својим рукама
ватру ћеш распламсати,
умеш да разбијеш лед,
брже од звука у срце путујеш,
доносиш пролеће љубави
и чујем жубор воде,
птица пој,
шарено је небо
и ведро је,
а јесен је.

Ти си златни сјај,
мојим очима виђен
растеш,
сунцу си налик,
твоје тело од бескраја
саткано,
паучинасте,
ко памук облаке додирујем,
летим са тобом под срцем
и нема граница више.
Снага је твоја кадра
илузије да разбије,
мрак више не станује под мишком,
тама не замагљује вид.
Нека ветар другог сапутника тражи,
ти си заувек у мени
и око мене
звезде посадио.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана