Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић | ЗЛАТИБОРСКА ПЕСМА




Ако се небо ширило као плава утеха,
ако је сунце имало нешто од твога дисања:
ми смо били два бора, тужна, без греха,
две гране што се ломе и – ћутање, два питања.

Изговорена тихо као камен да пита
(тихо, сасвим, да се до бесчујности чује);
скоро немушта (тако само причају жита
своју нејасну љубав у ветровима што хује).

Знам: одвојило се нешто од свега, к'о острво,
и постојало тако, самовало, само.
Ако смо звали љубав – тихо је шумело дрво
то на ком је расла мисао да нешто знамо.

Зато су улазиле у нас даљине, оне далеке,
па отицале лепе као звездано небо, и гушће.
Од њих су нам руке бивале по две немирне реке
са пустим обалама што траже благо ушће.

Ако су траве имале прсте који нас просе
и птице, изнад, у перју слутиле потоке:
био сам у твом оку – крила што се надносе
над воде страшно зелене, изгубљено дубоке.

Док је мировало, у врху, облачје заустављено
као подводно стење у небеској дубини –
из поноћи се дизало твоје колено
и сјало белу светлост по тужној једној тишини.

Па ако су падине биле дланови заборава
и врхови – без равнотеже, у чудном знаку самоће:
нас су њихала два мора – небо и трава –
на црном чуну љубави где расте глад и воће.

Зато смо (не знам) слутили да ноћи не умиру
и веровали у све то као у месо и кости.
О ми смо били тек два камена у виру
бачена са танке гране пролазности.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана