Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?
Тај крик – да није врх тишине
Што се ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?
О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све то што бива – да сан није
Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак – да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.