Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић | НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ



Гледам те сад одавде:
седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице:
као да те моле и ишту.

Мене не види нико
Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа:
мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце.
Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу.
Моја крв расте
Из мене, као да отиче некуда,
па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто:
нека врата.
Само да не падне нека дуња,
између нас, натрула.
Ил’ цреп да не пукне изнад, од нечег:
од птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас:
пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад.
Осим ове песме.
О непозната.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des