Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић | ЧУВАРИ

Ти који луташ од једног немог зида
До другог зида који исто тако ћути:
Уђи у моју собу, нека те трава извида,
Та верна видарица која већ почиње да жути.

Уђи у моју собу и седи на обли камен
Тај непреварени престо на ком сам дуго владао,
Има на њему места за многи горки пламен,
Покуцај тихо: две птице, два једина чувара отвориће ти радо.

Поделићемо лепо једини хлеб тишине,
Под мојим кровом од лишћа ломи се најправедније,
Овде је једино злато: кад се грана одшкрине
У топло жуто сунце које се наискап пије.

Ти који луташ, ти имаш исте очи, сасвим исте
Као и стабло крај којег прођеш сто пута.
Ја знам сва стабла висока и њихове очи чисте
И знам твој поглед од лишћа зелена, твој поглед од лишћа жута.

У мојој соби је место за очи и најтужније.
У мојој соби је ведро ако је небо плаво или бело.
Над њом се само понекад, у јесен, застава од ветра вије.
Са златном звездом од лишћа што је свело.

Ти који луташ уђи у моју собу.
Прођи кроз пусти ходник и покуцај на врата.
Истина, у њој је понекад мукло као у гробу:
Од страшног гласа тишине, од сјаја црног злата.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des