Мило дете, једна девојчица мала,
За играчку нашла забрањену ствар,
Нежан собни украс, срце од кристала; –
А што дете узме, ту је већ и квар…
Расплака се мала, облише је сузе;
Страх, жалост, у исти јавише се час…
Тад је отац диже и на руке узе,
Па, уз њен сопранчић, гукну његов бас:
"Ето, кћери, чим си срца се дотакла,
Твој природни нагон већ искочи јак;
Али, душо, нису сва срца од стакла! -
То ти не разумеш, тек рђав је знак…"
… И пољуби дете. – … Док је лице мајке
Обливала румен, ја, у исти мах,
Видех једно срце, живо, кô из бајке,
Где крваво лежи, – згажено у прах! …
