Апатија је клонулости знак. –
Размахни силно, док те крила служе,
Зубљом у руци, кроз беду и мрак! …
Нека и после буде што је било;
Но, ако души ти очуваш сјај,
Мирно ћеш лећи у земљино крило,
С вером да није у њему крај…
Из гроба нашег невидљиве нити
Спајаће небо, земљу, свет и нас;
И тако, друже, живи ћемо бити,
И онда, кад нам већ умукне глас…
Па, тада, драги, зар да те се тиче
Патња, кад трпиш, можда ти, ил' ја?
Кад, ево, чујем, све у мени виче:
"Све мре, сем душе. Она вечно сја!"
… Сја душа, сја, и свагда сјаће тако,
Љубављу кад је везана за тле;
Кад није њоме овладао пак'о,
Којему служе увек душе зле …
Стог'пуним срцем у живот зарони,
Апатија је себичност и грех. –
Од судбинскога зла, - и кад нас гони.
Нек'буде јачи наш пркосни смех! …
Са Злом у коштац насмејан се крени,
Јер наш је циркус огрез'о у злу. –
К'о гладијатор буди на арени,
Што мре, без бола, на крвавом тлу! …
