Као врисак са дна пакла Сотоне;
Кô да урла зла савест и невера
Од радости, кад врлина потоне…
Тресе ветар као махнит капије.
Са звекетом крај прозора пролети,
Кô очајан витез, кад се напије.
Што свој севдах не може преболети…
А ја седим; пребирам по жицама
Што сад звоне о прошлости песмама;
О минулим пролећима, тицама;
Пресахнулим изворима, чесмама…
…Што је прошло, знам неће се вратити.
Под полочама леже дани радости.
О, како сам жељан их позлатити
Елегијом прохујалој младости…
Троших дане у амбисе бездане,
Дајућ' штедро своје срце свакоме.
Точио сам сласт у ноћи звездане,
Да их сркну туђе усне лакоме…
Туђе усне… Док сам ја испијао
Жуч што су ми за уздарје давали,
Сви које сам ја на груди свијао;
Који су ме лажима успавали…
… Сад горчину осећам у устима,
И у души неизлечне ранице;
Док напољу, улицама пустима,
Вриште ветри кô пијане званице…
… Бесно цичи леден ветар севера,
Као врисак са дна пакла Сотоне;
Кô да урла зла савест и невера
Од радости, кад врлина потоне…
