Не мори душу, не зледи ране;
Прошлости миле славу не буди,
Не певај понос и сретне дане!
Твоја је љубав искрена, жарка;
Душа је твоја нежна и чиста —
Ал’ око сузи кад певаш Марка,
И када прошлост сјајна заблиста.
Јер док са струна песма се вија,
Из прошлих дана узор да створи;
Ја гледам пустош која нас свија,
Невољу, беду која нас мори.
Та ми им славу хвалит умемо
И добро њино уздизат свако —
А да л' се сами подичит смемо
Да добра многа створисмо тако?!
Ој, стани, певче, старино седа,
Страшне су слутње препуне груди,
Тужне су слике што око гледа,
У беди својој слаби су људи!