Кроз пуста поља ова сневао сâм у ноћи,
Много је у тој сети незнаних вечно за те
Часова грких, болних протекло у самоћи.
Ох срце моје знаде како је било тада,
Када се добри дечко далеко туда крио,
И докле меки сутон са благом сетом пада
Невине, прве сузе љубавног јада лио.
Када је тавној ноћи шаптао тајне драге,
И све што давно, давно теби је рећи хтео,
Слушао болну песму љубавне чежње благе
И бледо цвеће ових вечери сетних плео.
И сада кад се сетим негдашњих мамних нада,
Низ иста поља лутам спомене тражећ драге,
Ка старом дубу дођем, сведоку многих јада,
И дуго зборим с њиме у тишми вечери благе.
Ал' он сад прича како беже дани,
И како живот низ пучину нагли,
Како док срце кут за кутком брани
Обала цветних нестају у магли:
И тад ћеш заман тражити погледом
Далеке стране што ти драге бише,
Један по један нестајаће редом –
И никад их, никад неће бити више.