Textual description of firstImageUrl

Стеван M. Луковић | ЧЕСТО САМ ДУГО

Често сам дуго, дуго мислећи само на те
Кроз пуста поља ова сневао сâм у ноћи,
Много је у тој сети незнаних вечно за те
Часова грких, болних протекло у самоћи.

Ох срце моје знаде како је било тада,
Када се добри дечко далеко туда крио,
И докле меки сутон са благом сетом пада
Невине, прве сузе љубавног јада лио.

Када је тавној ноћи шаптао тајне драге,
И све што давно, давно теби је рећи хтео,
Слушао болну песму љубавне чежње благе
И бледо цвеће ових вечери сетних плео.

И сада кад се сетим негдашњих мамних нада,
Низ иста поља лутам спомене тражећ драге,
Ка старом дубу дођем, сведоку многих јада,
И дуго зборим с њиме у тишми вечери благе.

Ал' он сад прича како беже дани,
И како живот низ пучину нагли,
Како док срце кут за кутком брани
Обала цветних нестају у магли:

И тад ћеш заман тражити погледом
Далеке стране што ти драге бише,
Један по један нестајаће редом –
И никад их, никад неће бити више.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des