Црна, с голим крилом које крвљу точи,
Кроз стакла просутог мириса и злата,
Кроз окна ледна о, туго раног сата
Зора се на лампу анђеоску баци.
Палме! И кад светих моћи ти остаци
Отму поглед оца што у смешку тиња,
Задрхта самоћа, стерилна и сиња.
Жено, крај колевке слутиш санак плашан
Девојчице прими и тај пород страшан;
Глас ти је налик гласу цитри и виола –
Хоћеш свелим прстом стиснути груд да кола
Сок тај, сибилске женствене белине,
Усни изгладњелој азурне даљине.
