Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме | ПЛАВЕТ

Ведра иронија вјечите плавети,
хладно лијепа ко цвијет, сатире и троши
немоћна пјесника што почиње клети
дар свој у Болова неплодној пустоши.

Затворених очи, бјежећ, знам да пријети
страшном грижњом мотрећ моју душу празну.
Куд побјећ? И коју ноћ дивљу простријети,
ко дроњке, по томе презиру поразну?

Горе, магле! Дуге крпе монотоне
свог пепела с тмушом лијте по ведрини
која у јесенској бари нек потоне
и тако саздајте пространи свод мирни!

А ти, драга Чамо, из Летине воде
изађи и скупи блиједих трски, блата,
те рукама чилим залиј рупе модре
што их посвуд буше кобних птица јата.

И још! нек димњаци тужни диме вазда
и нек чађом она тамница што лута
погаси у јези својих црних бразда
сунце које гине сред обзорја жута.

Небо умрије! Твој сам, о твари! удијели
да Циљ страшни и Гријех заборави сада
тај мученик који лежај дијелит жели
на ком сретно стадо људи у сан пада.

Јер ту ћу - кад мозак мој испражњен ето,
ко суд за бјелило поред зида бачен,
не зна украс дати мисли разапетој -
зијевати злослутно све до смрти мрачне.

Залуд! Плавет блиста. Чуј, у звону лаком
пјева. Душо моја, то се гласом јави
да нас страши својом побједом опаком
летећ с бронце живе у ангелус плави.

Ваљајућ се тмушом, древна, боде твоју
сталну смртну муку као мача налет.
Гдје побјећ у ружну и јалову боју?
Опсједнут сам. Плавет! Плавет! Плавет! Плавет!

      • Превео с француског Владимир Герић



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des