занесеним крилом да л' разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.
Негдашњи се Лабуд сећа, али касно:
диван је, но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.
Вратом стрешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена тица ког порече,
ал' на ужас тла што перје јој спутава.
Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно.
•Препевао Владета Кошутић
Да л' ће лијепог данас чиста живост ова
пјаним крилом разбит то заборављено
и круто језеро, под мразом мучено
прозирним глечером пропалих лијетова!
Негдашњи се лабуд сјети себе сама:
диван је, ал стреми слободи без наде,
јер није крај пјево гдје се живјет даде
кад јалове зиме бљеснула је чама.
Цијелим вратом стрест ће бијелу агонију
коју да му простор што га он негира,
ал не и тла ужас гдје му крила снију.
Авет коју ондје њен чист сјај привлачи,
он смирен бива у хладну сну презира
којим, залуд прогнан, Лабуд се облачи.
• Превео с француског Владимир Герић
Чедни, хитри, лепи, да л’ ће данас нама
кретњом пјаног крила разбити одједном
тај басен напуштен крут који под ледом
заспалих летова сјајна санта слама!
Дивни лабуд памти да је он пун плама
тај дивни, ал’ залуд жуди за победом
јер крај где се живи не опева редом
кад неплодне зиме заблиста се чама.
Његов врат ће стрести смрт белине пуне
кроз простор задати птици што га куне,
ал’ не ужас земље где му перје јења.
Сабласт коју чист сјај ту назначи залуд,
он скрућује се у хладном сну презрења
којим се кроз прогон излишни сви Лабуд.
(Преводилац непознат)
