Између мириса твог тела
Ко застава несташна и бела
Чија свила на сунцу беласа.
Уморно бијући кроз крике
Напев бубња ког вода осваја,
Од прошлости срце се одваја
И, ширећи вале – твоје кике,
Јуриша, пење се – пијани борац
Кроз мочваре крви – да забије
Ту заставу златну најхрабрије
На тај начин и бакрени дворац
Где, кад нехај целу је огрне,
Плачна Нада глади се и свија
Док ниједна звезда не избија
Кроз ноћ црну попут мачке црне.
