Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме | БЛУДНИ СИН



Код њих чија љубав наранџа је сува
Што без рујног нектра древни мирис да,
Тражих Бескрај који човеку грех чува,
А нађох тек Бездан душманина сна.

Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља
Крошње и сва срца слично песку фином!
Бездан – пун отровних шибљика, где куља
Смрадни ток белила измешаног с вином!

О ти заљубљена, о рујна, о тајна,
занета кроз свеће и кад ниси знала
који Дух те пови ту ноћ кад си вајна.
Слику Светог – Срца Христа целивала.

Колена отврдла под молбама пустим
Љубим ти, и стопе што смириће море,
Да на мршава ти бедра главу спустим
И под горком хаљом да ридам до зоре:

Ту, светице моја, пун пијаности димне,
Далек црном Бездну и Бескрају драгом,
Кад отпевам тихо своје дуге химне
Успаваћу своју бол на твом телу благом.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана