стеже,
немирни
ромори тон,
сева у тишини,
свирају виолине,
негде гракћу вране,
чује се и хукање сове.
Копрена пада изненада.
Сама путујем у плавети.
Сновидим сјај сазвежђа,
крила ми звезде красе,
месечево жито сипа.
С тобом заплесах.
Како те дозвах?
Да ли мисао
створи те
жудњом,
а врелина
ока снохвата
загрљај наш јак
и душе нам сплете?
Дишем и пијем лакше
црне снегове и вејавице
из тамнине пуних облака
надојених модрим капима.
Волиш ме усијаним уснама,
кресницама прстију, и тела,
снохватицом ме привијаш,
ал пламсаји њени издишу.
Последњи магли и неста
јер тренуци лете, теку
у светло зоре, а жар,
остао нам у срцу,
гори жишкама
нежницама.
Сјаји око.
Искри
дан.
2. септембар 2017.
