мирује вода: да дубља буде.
И ноћ и дан исто нам нуде,
свуд жице, споне и оквири.
Над тобом сенка ми нагнута
као над реком дуга жедна.
Око нас поља непрегледна
и слова, слова разасута.
Како да појмим све те знаке,
троструко сунце кроз облаке
и књигу што се сама листа!
Дубином патње век се мери,
душо, свој облик одабери,
ал буди ми, о буди – иста!
1980.
