Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | РАСУТА СЛОВА

Мирује грана: лист да смири,
мирује вода: да дубља буде.
И ноћ и дан исто нам нуде,
свуд жице, споне и оквири.

Над тобом сенка ми нагнута
као над реком дуга жедна.
Око нас поља непрегледна
и слова, слова разасута.

Како да појмим све те знаке,
троструко сунце кроз облаке
и књигу што се сама листа!

Дубином патње век се мери,
душо, свој облик одабери,
ал буди ми, о буди - иста!

1980.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des