обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.
Да л' те видех у сну ил на јави,
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.
Док певам и тражим да л' ишта постоји
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?
Постадох стабло на рубу понора,
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице.
