Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.
Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.
Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к’о птице благе у ваздуху.
Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану...
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.
Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све je само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.
Ja пијем, али не због расног света...
Ja певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ja се туго стара неуморно борим,
а дани теку, јесени и лета.
(Антологија српске поезије, Ненад Грујичић, 2013)
