Textual description of firstImageUrl

Слободан Марковић | ТАМНИ БАНКЕТ IX



Ружама нема спаса. Сати иду
од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.

А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.

Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље…

Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана