од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.
А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.
Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље…
Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.