она је то лудило што се догађа на сну стена,
она је тај дивни кљун изнад разбојишта,
она је та обична, најобичнија између жена.
Она је то мало чудо што небо носи на врху дојке,
она је измишљенија од једне власи њене косе,
она је тај облик што се мења на планине и на увојке,
она је икона коју просјаци и разбојници носе.
Она је све што знам, што не знам, што ми се чини.
она је мој ход и мали шљунак на мојој стази,
она је моје чело, тај усијани камен у прашини,
она је моја лепа смрт која ме обилази.
Она је ова улица којој куће о моје љубоморе се руше,
она је овај град у коме дрвореди од моје милости цвату,
она је ова земља коју моје шаке обрнуше,
она је омча ваздуха о моме врату.
Она је ова тамница, толико пространа а тако тесна,
коју затварају моја окрвављена ребра,
она је даљина блиска и бистронеизвесна,
од меса и од блата, од злата и од сребра.
Она је моје време у коме су слеђени моји сати,
она је мој дан без светла и моја ноћ без мрака
она је ја што зове давног мене да се врати,
она је ово нестајање што неће остати без знака.
Она овај час у коме више нисам ја већ само она,
она је ја који сам био да ме нема више,
она је звонар тога огромног и чудноватог звона
које се у мени полудело њише.
Она је све тешко и све лепо у том звуку,
који ми преноси преко гробља, али без моћи да ме спасе,
она је ја који сам постао и нестао у јауку,
она је то што пада у мене кô стена у таласе.
Она је све то и све остало што не постоји
око овог вука који је урликом оборио шуме
и сад страшан и добар стоји
и воли и умире и не разуме.
