кô просјакове руке од његових рамена.
Ми смо изгледа они што целе смрти гину
од једног истог живота са стотину имена.
И волели смо, много, али рано и касно,
и никад нисмо знали шта нам то тако треба,
и постали смо оно што је најмање јасно
од сиве прашине земље до златне прашине неба.
И варали смо, сваког, али и себе саме,
између себе и других и оног што се хтело,
а можда само смо цвеће коме је после таме
потребан пољубац сунца на усне или чело.
