онда живеле травке које ћуте!
Најлепши су облаци који ни на шта не личе
и јабланови горди који ћутке пожуте...
Љубимо се и волимо без речи!
Газимо се и умримо без гласа!
Звоно које над крововима јечи
у ћутању ће наћи спаса...
Ако су у нама тајне скривене,
онда живело вечито отицање река!
Има нечега детињасто страшног у лепотама жене
и ничег женски доброг у добротама млека...
Љубимо се и волимо без противљења!
Без гласа који пита или нуди или тражи!
Можда је најлепша песма живљења
у цвету који цвета без искрености и без лажи...