Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ВРЕМЕ




Jа видим, ти си најлепше јединство
Свих мојих снова од њиног постања;
На лицу твоме још сија детињство,
У очима један сетан зрак сазнања.

Свих погледа ти си једна светла жижа,
Свих жеља мета варљива и сјајна;
Ипак, ниси једном но другоме ближа,
И остајеш чиста и тиха, ко тајна.

Поред људских срца ти пролазиш холо,
Без страсти, и мирна, не знајући ишта
О томе да често пати ко те вол’о, —
Сем милости твоје да не тражи ништа.

Ти си у мају свог живота цветног, —
А мај је диван и без сунца жарка; —
Теби љубав људска сред живота сретног
Не треба, изгледа као пуста варка.

Али кад туга године порасте,
Кад прође младост, лепота и цвеће,
Пријатељи лажни кад оду, ко ласте
Што се дому своме никад вратит’ неће;

Кад уздаха дугих подигне се плима,
Кад ти око ташта задовољства прозре,
У души твојој кад застуди зима,
Једна ће мис’о у теби да дозре,

Велика, тужна мис’о, моје драго:
Да треба да нам све буде свеједно,
Да нам је овде још једино благо
Кад за нас куда бедно срде једно.

Тад ће твоје срде закуцати јаче,
Као час позни када поноћ пада,
Брујећи као да тужи и плаче
Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана