Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | ВЕКОВИ



Ја сам тужна веза крајности свих страсти
И велико срце свег одушевљења;
Ја сам пуна чаша горкога презрења
На доба без душе, без снова и части.

Ја сам вечна љубав наспрам пароксизма
Осећања свију што у мени живе,
Огледало чисто и велика призма
Векова у сенци једне перспективе.

И моја је душа сред поноћна мира,
Док безбројних звезда трну зраци сани,
Душа крупног, старог халдејског пастира,
Што крај свога стада снива на пољани.

У мојој се души, ко у древно време
Обала модрим освештаних вода,
У часима вере мистичне и неме
Огледа фасада индијских пагода.

У њој дуну, каткад, са пустара крици,
Оркан дивље страсти што урла и мрви,
Као дивље хорде; у пожару крви
Заруде одједном пространи видици.

Ја осетим инстинкт изумрлих раса,
Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене;
У гордости ових кратких, бурних часа
Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.

А други пут, када чежња тиха, бона,
Прелије у сјају месечине млаке
И љубав и наде многих милиона,
Ја осетим мржњу на горде и јаке;

И живим у друштву оних што су знали
Живети без гласа, без славе, и сами,
Волели све лепо, трпели и пали
Скривени у вечног заборава тами.

И осећам душом мирис благе амбре
И источну радост, и љубав и страсти
Господара старих поносне Алхамбре
Што испише пехар кратке земне сласти.

У мени се страсти свих векова боре,
Пролазе јунаци с Господњега Гроба
У замкове своје где кандила горе,
С мачевима тешким, у поноћно доба.

У мени је душа Осамнаестог Века
И племићи горди у свили и чипки;
Ја живим за тренут сред раскошна јека
Времена Ватоа, менуета гипки'.

И тада се јави хук огромних маса,
Силуета оштра бледог Робеспјера,
И бунтовни протест трибунскога гласа,
И пад старих догми, престола и вера.

Ја живим животом историјских мена,
Страшћу свију гордих, великих и скромних
И пуним животом великих времена
У пролазу људских свих истина ломних.

Ја мрзим наше једнолико време
Безбојно, сиво, и у њему душе
Скомрачне, ситне, пакосне и неме,
Што се у ропству свога страха гуше;

И мрзим само наше доба ружно,
Где је све јадно, све "средина златна",
Где се, попут старог и жалосног клатна,
Клатимо лагано, монотоно, тужно.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана