Пада летње вече мирисно и тихо;
Непрегледна поља плавога каћунка
Освежен је ветрић милујући них’о.
Лак вечерњи уздах иде преко рaвни.
Ал’ ја нисам знао да ће опет давни
Сви утисци једном оживети редом
Из јесени ведре, љубљеног пролећа,
Под хипнозом звезда и светлошћу бледом.
Миришу опојно душе пољског цвећа.
И над једва чујним таласима речним,
Над душама нашим којим вече прија,
Борећи се с тамом, просторима вечним,
Плави нам Канопус саучешћем сија.
Ти, најдаља чежњо очију нам земних!
Колико је душа на растанак спремних,
Колико је срца, надахнућа млада,
Отишло у море вечности далеко
Под зрацима среће и окриљем нада:
Да уздахе наше саслушава неко!
