на жалост, — јер то је ипак жалост, драга;
лепе су ствари најпролазније;
па бар да дубоког не оставе трага!
А овако, дуг је живот искушења,
бола и зала што тиште и пеку,
сећања на прошлост, и вечита бдења,
и нада на срећу ненадну, далеку.
И дугачка је наша лудост само,
што верујемо у преокрет свега,
кад ипак добро и сигурно знамо
да је све исто: пре и после њега.
Најзад, ништа, драга, није тако скупо,
да би за њим облак тешке туге ост’о.
Све на овом свету свршава се просто,
одвише просто и очајно глупо.
