Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | БИСЕРНЕ ОЧИ




Као дух јесени у шум лишћа свела, 
Ко туга у живот наших жеља тајних, 
У моју се душу нечујно уплела, 
На плими уздаха немих и бескрајних, 
Сугестија тиха са висина ледних, 
Дубином страсти свих срдаца верних 
И тамне ноћи — сугестија једних 
Очију бисерних. 

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, 
Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; 
Он је дав'о дубок незнан израз један 
Чежње наших снова и минуле бољке; 
Он је скрив’о благо успомена чедних, 
Нежност жутих ружа и кринова смерних. 
Нада мном и сада сија туга једних 
Очију бисерних. 

И онда, кад звезда моје судбе зађе 
За малу хумку трошних земних жеља, 
Последњи, општи удес кад нас снађе 
И нестане наших патња и весеља, 
Нада мном ће, као чар усана медних, 
Ко лелујав, меки сјај висина сферних, 
Лебдети и тада сетан осмех једних 
Очију бисерних.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана