У њем возе срце неко;
Сустало је па је стало
Лутајући предалеко.
Љубило је, видјело је,
Гдје се грле рај и пако;
Умрло је прије смрти,
И сада га возе тако.
Испод липе копат ће га,
Гдје се хитре птице љубе;
Онамо ће мртво слушат
Голубице и голубе.
Онамо ће мртво гледат
У звијезде и небеса
И у пелуд липе родне,
Што га вјетрић на њег стреса.
Онамо ће лежат мртво
Вјечне ноћи, вјечне дане;
Над главом му криж од трња
Од ружице рашчупане.
И кад једном над њим јекне
Страшна труба задњег дана,
Из тог гроба заплакат ће:
Пустите ме закопана!
1906.
