И гутах кору хљеба;
Преда мном је у каљужи
Свјетлопис лежо неба.
Приступио ми човјек тад
И гладна псина нека,
Све псету дадох – човјека
Одагнах од себека.
Ну у тај тренут анђео
Искрснуо пред ме,
Уперио ми у срце
Мач љући ватре саме.
Ја брк му зграбих оштрице
Од људског срца тврђе
И рекох: По свој прилици,
Је л', ти си – Милосрђе?
А ну, гле, зидах Шаренград
Од малих својих ногу,
И у њем дивну црквицу;
Ту свом се мољах Богу.
Ах, ту су могли ући сви
– И велики и мали –
И ушли су, и ушли су,
И све ми замазали.
Не трпим блата. Бијах љут
И вабнух пашчад на то;
На масни ли су дошли пир,
– Све лижу оно блато!
На руци њина, сјаји се,
Гле, слина благодарна,
И од ње пуче, анђеле,
Ај, оштрица ти жарна.
Ил слина им, ил суза ли
Једнаку вриједну хвалу;
Док нема мане са неба,
Ја нисам крив моралу!
Ал тко да плати сузе ми
За срушену Дивоту
И свјежу срч, што жртвовах
За глупу лаж животу?
.... И видјех онда – анђео
Укочио се само,
И оде главе спуштене,
Ах, богзна куд и камо.
Па остах сâм – без анђела,
Без човјека, без звијери;
Свјетлопис гледам у блату
Свих неба деветерих.
