Textual description of firstImageUrl

Силвије Страхимир Крањчевић | МОНОТОНИЈА



У мрачној соби дршће вело тмине,
А ја га гледам како тихо пада,
Ко чађ се спушта бесконачни, густи...
Све пада, пада, пада...
Тек каткад искра што кроза њег сине,
А на њу умах црн се пепео спусти.

Па мислим: Ево, ја умирем сада,
А лист живота – то је вело мразно,
И све што у њег жарке сатках вјере,
Све тама гута, ждере...
И запјев цијелог виловања драга
Ту тромо мре – ах, досадно и празно!

И дошло ми је, дошло изненада,
Па пресјекло ме пасу сријед сриједе
И грч ми врући под ковитлац сегну
И стегну, стегну, стегну...
Не, не знам рећи је л' се у њем тада
Ил крик ил смијех откинути хтједе!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des