Кроз облаке ове таме;
Дођи, вило, дођи бајна
Па се мало насмиј на ме.
Жељо моја, данче бијели,
Кад ћеш к мени у самоћу?
Ах, љубав ми срце жели,
Љубав ето, све што хоћу!
Санче свети, вјечна сласти,
Тајно мила, кад се љуби;
Први боже, прва власти,
Гдје све ниче, све се губи.
Небо што је, море што је,
Што чудеса у свијету?
Цигла светост – љубав то је
У свом паду и лијету!
Тко се пење с лијепим жаром
По бисерје неба ведра,
Да окити дугом шаром
Милом злату мила њедра?!
Тко ће са дна мора пуста
Отет пјесму од сирене,
Слатка грла, слађих уста
Да успава драгој зјене?!
Тко ће срнут глух и слијеп,
Куда главе спасти није,
Тко ће мријети млад и лијеп
Мирно, како светац мрије?
Мријет ће кога сред њедара
Рајем пуни цвијет убав,
Кога срце дивом ствара,
Ах, с љубави, а за љубав.
Мајко свега што се креће,
И крило му у лијету,
Ти једино небо среће,
Чист серафе у свијету!
Када све нам смијешно бива,
Кад нас живот мрзи, зебе;
Ах, то бива, искро жива,
Што једино треба – тебе!
Кажи, вило, чисто лице
И омлади, што куд са'не;
Благослови, чаробнице,
Дане труле, отроване.
Жељо вјечна, данче бијели,
Дај ораји ту самоћу...
...Ах, љубав ми срце жели,
Љубав ето, све што хоћу!
1890.
