Куда ли сте данас макар и отаки,
Кад сам срећна луда блажено врлудо –
И под ведрим небом и по наоблаки?!
О, омамна варко, титрава и кратка
И слатка и горка, без мјере и цијене,
Сведно каква била... ах, била си слатка,
Варалице сјенко, што остави мене?!
Што изгину нагло?! Искидавши душу,
И тијело и душу у збркане мрве...
Оде брод и једро – кроз пјену и тмушу
Раздерани стијег једвице се рве.
А на стијегу некад, ко на сњежној плочи,
Мир је душе блисто и топло и складно –
Тек плануше страсти, проплакаше очи,
Отопи се снијег и све скупа јадно...
И расклиман тако чучим као птица,
Кад о греду лупне, а хтједе да лети;
Одапета, реска, рашчијана жица,
Што је никад више не можеш напети...
Бацит ће је тамо у прах иза пећи,
Док је когод с метле не узме мед прсте,
И можда ће ипак трговачки рећи,
Да је некад била и од - боље врсте!
