Шутке зурим у празнину,
На једној гдје се тачки и смрт и живот рочи
У нирванску пустолину.
А засићено срце, ко мртво бојно зрно,
Сад спокојна хлади тама...
И лежим, лијен лежим; кроз смртно вело црно
Свиће ево вјечност сама.
Још чвршће склапам очи, још тврђе хоћу мријети,
Посве, посве, заувијеке,
Ко дивљу гдје ће искру хураган ме однијети
У етерске бездни меке.
И заспим каткад тако – ко плахту за мртваца
Вјечност шири хаље своје,
А на њој мрљу видим – то ваљда сјену баца
Лик досадни бити моје!
Ах, ништа више нема да збришем је отуда,
Она стоји тужно тако;
А мене из сна буди и опет мисо луда:
Је л' морало бит овако?!
