Кроз свемирске бездни тајне – тако твоја мисо броди,
О, поносна људска главо! Окрштена у слободи,
Нити моли, нити проси.
Она знаде, да је сила. У скучену, крхку тијелу
Сунце ли је, што ће доћи? Ах, у светој трзавици
Свој је олтар и свећеник – посвећеној у избици
Себе штује на пропелу.
Из Ереба, из проклетства ко херуба позив нова
Води људство, да јуриша на запрте рајске двери,
Гази костур вијекова и куд жарке очи пери,
Сипа свијетло благослова.
Дрском руком напријед каже - увијек напријед, напријед само,
Попут грома грми: Умах отварајте врата широм!
То је за нас, што смо тргли увис с буном и немиром,
Отварајте, не чекамо!
И она ће силом ући, а свевидни Дух ће рећи:
Добро дошла, кћери моја, де ишчупај коров густи,
С несхваћене што ми мисли посијаше вијеци пусти,
Док стадоше тамјан жећи!
Такову те видјет хтједох. Касно ли те судба шаље!
Досадно ми бје без тебе – откако се свијет врти,
Покорнички троми псалам пепелом ми уши бртви:
Ах – сад пођи сумњат даље!
