Те громне жице каљајте ругобом,
Довикујте, да мој ју занос роди
Тек зато, да би троват могла злобом.
Ви силни људи, кад вас пјесма прене
Уз грозни вапај из сна блаженика,
Кад гладни зуб вам – као у хијене –
Раздробит сегне – љута бунтовника!
Ал чиста пјесма побједна се вије,
И силни на гњев смијеши вам се рађе,
Док једно жели и док слатко сније,
Да ни рај не би сниват мого слађе!
Слободе пјесма пјевајући моли,
За народ бдије ма и мутним оком,
Под крижем пада, да олакша боли,
Тек зато живи – Бог јој је свједоком!
И што ју брига, да ће шиба гњева
На леђа паст јој ионако јадна,
Та пророк јој је сретан, када пјева:
Ја сит сам, јер ми браћа нису гладна!
Па нек вам дакле свака шала проста,
Поштено перо слабу јачи руку;
Прокун'те пјесму – пјеснику је доста,
Да пјесмом својом таре сузе пуку!
1886.
