Алај ми се чиниш лака,
Моја душо – твоја њедра
Саткана су од облака.
Под облаком рај се крије,
У рају се сузе суше...
Бар кадикад тако плаћа
Очајане небо душе...
Алај ми се чиниш ведра,
Кано облак у свануће,
А та лака твоја њедра
Рај ми крију – срце вруће...
А пред рајем затвореним
У сузам се пјесме гуше...
Та и тако каткад плаћа
Очајане небо душе.
1889.
