Кад постах сјена твоја;
Ах, вјечност ће се звати час,
Кад клоне љубав моја!
Зар не сјећаш се како је
Још врила душа ова,
Пре нег си сишла, анђеле,
На стазу од гробова.
Зар не сјећаш се како тад
Додијах небу гори,
Нек пусти мене у тај јад,
Нек смртником ме створи!
Говорах: "Дај, ах, Боже, дај,
И мени смртно тијело,
На земљу сиђе сад мој рај,
Блаженство моје цијело.
Па пусти мене у тај прах,
Да смртне трајем дане;
Сву вјечност дајем тек за дах,
У којем љубав да'не!"
И гледао ме створац мој
Све росне тајећ зјене –
И шапну: "Занос не зна твој,
Што хтио би од мене.
Ал нек ти просто, кад ти мир
Без љубави не цвјета,
Те сиђи доље у тај вир
И буди – чедо свијета!
Кад љубав ти је једин жар,
Кад за њу вјечност дајеш,
Ти узми гусле – божји дар,
Нек по њих се познајеш.
И гледати ћеш као сјен,
Гдје све ти вене цвијеће;
Све твоје бит ће гроба плијен,
Тек љубав само неће!"
Па никох смртник – пустих све,
Да тебе само гледам,
Да теби, мили анђеле,
У пјесми исповиједам:
Ах, вјечност се је звао час,
Кад постах сјена твоја;
Ах, вјечност ће се звати час,
Кад клоне љубав моја!
1885.
