још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ свима
био бих хуља и лопов знан.
Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћо сам се под кров свој.
Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.
Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.
На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.
Ко и некад имам храброст мушку
ал нов корак мој се друкче слуша...
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.
Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ се расте:
Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.
