Код јазбине у колут се свила.
Њено лице на белини снежној
Танком пругом крв је омеђила.
Дим пуцња јој поглед замаглио,
Њихала се мочвара у оку.
Из жбуња је ветар појурио
И расуо шумом сачму звонку.
Над њом магла лепетала крилом,
Пун је влаге био сутон тамни.
Дизала се глава са немиром,
И језик се ледио на рани.
Жути реп је ко жар у снег упао,
На устима – као мрква гњила…
Оштрим димом зрак је мирисао,
А крв тихо кап по капљу лила.
(1916)
Превео Драгутин Маловић
(Из књиге Ко сам шта сам, Београд, 2019)