Кроз мраз сури и слуз ову белу
Рјазанско ја видим небо лако,
Прошлост своју раскалашну, целу.
Многе жене љубиле су мене,
Па не љубих ни ја само једну.
Можда зато све су силе снене
Навикле ме на то вино медно?
О, ви, пјане и бескрајне ноћи.
Пуне пира и туча до крви!
Можда зато око моје точи
Ко из трулог лишћа трули црви?
Нож у леђе не боли ме, ено,
Не радује ни победа лака.
Оних власи злаћано се сено
Претворило у цвет црног мака.
Претвара се у пепео слани,
Муљ јесени једва се још злати.
Не жалим вас, о, проклети дани,
Ништа нећу ни да ми се врати.
Без циља, некад, мучих своје чело,
Осмех горки и сада ме жаца.
Прохте ми се да ми носи тело
Спокој тихи, хладни свет мртваца.
Ни сад није одвише ми тешко
Да се ваљам из згоде у згоду.
Ко у лудачку кошуљу, вешто,
Оденусмо у бетон природу.
Но по реду, ко за летом лето,
Смири бес се и страсти у мени.
Поново се ја поклањам свето
Родном пољу што се кроз дим пени.
У крај драги где растох под кленом
И по трави ваљах се пун моћи,
Шаљем поздрав јату сада сненом,
Сови која још рида у ноћи.
Ја им кличем кроз пролећне даљи:
„Миле птице, у азурној дражи,
Разгласите да ја одскандалих,
Нека ветар сад по земљи почне
Крилом својим да млати по ражи“.
