У тридестој вешала предстоје,
Ко богаљи, сви смо одвећ јако
За животе привезани своје.
Драга, мени – већ триест одзвања
Сваким даном земља ми је дража.
Зато ваљда и душа ми сања,
Да ја горим ко пурпур пејзажа.
Кад се гори, нек се горећ згара,
Нисам залуд под липом у цвету
Смако прстен с папагаја стара –
Знак да заједно горимо на свету.
Тај ми прстен Циганка натаче,
Дадох ти га, отурих од себе –
И чим вергл од сад писне јече.
Одмах морам да мислим на тебе.
Прљавштине витлају по глави,
Иње, магла, на души; од зала
Можда си га ти неком на јави,
Са осмехом и пркосом дала.
До сванућа љубећи те жарко,
Он те пито, можда, грешна тела:
Како глупог песника тог, брајко,
На вреле си стихове навела.
Сад, шта могу, проћ ће и та рана,
Ал’ је горко видети свој крај.
Први пут је таквог враголана,
Преварио клети папагај¹.
¹ Ова песма је о женидби са Соњом Толстој. Згода с папагајем, поменутим у строфи, истинита је: птица је заиста однела Јесењину прстен који је добио од Циганке врачаре. Тај велики прстен, гвоздени, без вредности, у шали је поклонио Соњи и она га је, између своја два, годинама носила на руци. Али, та песма - потресна је, црна слутња, пророчка Јесењинова.