Латице кидам дозрелог мака.
Славље у селу попут олује,
У колу њена песма се чује.
Сећам се, мину уз подсмех благи:
Леп си , ал’ ниси мог срца драги.
Плам твоје косе нек ветар гаси,
А моје други милује власи.
Знам да јој нисам близак и мио:
Мало сам плесао, премало пио.
Био сам тужан, увек у сени,
Док песма јечи и вино пени.
Срећник, јер он је бестидник мали,
Његова брада прси јој пали.
И док у плесу ватра је греје,
Она се мени у лице смеје.
Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Ту попут мака срце ми вене,
Залуд, јер она није за мене.
(1915)
Превео Милорад Живанчевић
(Из књиге Ко сам шта сам, Београд, 2019)