И главом знак ми даје немо
Занавек да се растанемо
Од ње, од нашег поља родног.
О, љубљена! па шта! па шта!
Ја видех вас и земљу ову,
И мени смртна језа та
Милошту само значи нову.
И сада када схватих свет
Крај којег прођох с осмесима –
Ја увек кажем да је свима,
Поновљив свег живота сплет.
Јер ето – други је на прагу,
Отишлог неће јади смести.
За остављену, али драгу,
Дошљак ће бољу песму сплести.
И тада, песмом обузета,
Драга, крај своје нове сене,
Можда ће да се сети мене
Ко непоновљивога цвета.
(Х 1925)
Превео Никола Бертолино
(Из књиге Ко сам шта сам, Београд, 2019)
